RASPLITANJE: NOVI PROSTORI / 17. Bijenale arhitekture u Veneciji 2025
Republika Srbija predstavila se na 18. Bijeanlu arhitekture u Veneciji projektom RASPLITANJE: NOVI PROSTORI autora Davor Ereš, Jelena Mitrović, Igor Pantić, Ivana Najdanović, Sonja Krstić i Petar Laušević. Kustos izložbe je Slobodan Jović.
Rasplitanje je stalno promenljiv i imerzivan paviljon izrađen od vune, sveprisutnog materijala koji se retko povezuje sa arhitekturom. Zamišljen je kao istinski cirkularna instalacija. Od prvog dana paviljon počinje postepeno da se oblikuje protokom vremena, kroz sporu, vođenu koreografiju algoritamske preciznosti, da bi do kraja izložbe bio potpuno raspleten. Unraveling ne proizvodi nikakav otpad, jer se sva vuna korišćena u instalaciji na kraju izložbe vraća u svoje prvobitno stanje — u klupko prediva. Na taj način paviljon podstiče posebnu brigu o materijalima i poziva na promišljanje arhitekture kao nečega prolaznog i prilagodljivog.
Unraveling isprepliće zajedničke niti između delikatne srpske tradicije pletenja i discipline arhitekture, u savremenom izrazu. Okačeni sa krova u obliku katenarnih krivih, pleteni segmenti — dimenzija 1,2 x 5 metara — vise u tekstilnom pejzažu bez fiksnog oblika ili stanja. Predlog Srbije predstavlja pokretnu strukturu koja se vremenom raspliće dok niz malih motora, napajanih solarnim panelima, polako ali kontinuirano povlači niti. Paviljon se pomera, opušta ili suptilno deformiše, pozivajući posetioce da mu pristupe iz više perspektiva. Svetlost iz centralnog svetlarnika prolazi kroz vunu, naglašavajući njene slojevite gradijente transparentnosti i gustine.
Prolazna i nepredvidiva, instalacija će posetiocima pri svakoj poseti ponuditi drugačiju konfiguraciju. Nakon šest meseci, u svom završnom, sirovom stanju, instalacija postaje potpuno raspletena — ciklična transformacija od klupka prediva, preko paviljona, ponovo do klupka. I dok je njen oblik nestao, značenje ostaje: snažna metafora cirkularnog razumevanja arhitektonskih materijala.
Unraveling je rezultat multidisciplinarnog napora koji preispituje način na koji gradimo i ono što vrednujemo. U poetskom gestu, objedinjuje srpske zanatske tradicije i pionirska istraživanja. Deformacija i rasplitanje njenog oblika kroz vreme predstavljaju meditaciju o prolaznosti i oskudici materijala. Istražujući kako se vuna ponaša tokom kontrolisanog rasplitanja, paviljon nas podseća da je arhitektura taktilna praksa sa potencijalom da evoluira, deformiše se i započne iznova.
Više o projektu ovde.
